Od 1. av­gu­sta 2014. go­di­ne, Pre­drag Ne­delj­ko­vić je za­mi­je­nio le­gen­dar­nog ču­va­ra Srp­skog voj­nič­kog gro­blja u So­lu­nu, osam­de­se­to­smo­go­di­šnjeg Đor­đa Mi­ha­i­lo­vi­ća. Ču­ve­ni Đor­đe po­ri­je­klom iz gr­balj­skog se­la Pri­je­ra­di ni­je imao mu­ških po­to­ma­ka ko­ji bi na­sta­vi­li po­ro­dič­nu tra­di­ci­ju ko­ju je po­čeo nje­gov djed Sa­vo, pa je Mi­ni­star­stvo ra­da, za­po­šlja­va­nja i so­ci­jal­ne po­li­ti­ke Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, pod či­jom in­ge­ren­ci­jom je Zej­tin­lik, ime­no­va­lo Pre­dra­ga za nje­go­vog po­moć­ni­ka. Za­ni­mlji­vo je da Đor­đe, ko­ji je ro­đen u So­lu­nu, ni­kad ni­je bio u svom rod­nom kra­ju u Gr­blju iako je vi­še pu­ta iz­ra­ža­vao že­lju da ga po­sje­ti. Po­zdra­ve mu je pri­li­kom po­sje­te Zej­tin­li­ku pre­nio gor­njo­gr­balj­ski pa­roh je­rej Mi­aj­lo Bac­ko­vić, ko­ji je sa gru­pom vjer­ni­ka iz Tiv­ta i Gr­blja pret­hod­no bo­ra­vio na Sve­toj Go­ri. Pre­drag Ne­delj­ko­vić je bio no­vi­nar u Kra­lje­vu, ože­njen je Gr­ki­njom i is­ti­če da Đor­đa, ko­ji i da­lje do­la­zi na rad­no mje­sto na ko­me je pro­veo po­la vi­je­ka, ni­je la­ko za­mi­je­ni­ti. Ču­ve­no gro­blje na ko­me po­či­va 8.000 srp­skih rat­ni­ka u hla­do­vi­ni čem­pre­sa sa Hi­lan­da­ra bez Đor­đa ni­je isto, ali je Pre­drag ri­je­šio da vri­jed­nim isto­rij­skim po­da­ci­ma ko­je iz­no­si po­sje­ti­o­ci­ma obo­ga­ti je­din­stve­no is­ku­stvo ove po­pu­lar­ne de­sti­na­ci­je.
– Nje­go­ve ži­vot­ne ko­or­di­na­te su ov­dje, jed­no­stav­no on je či­ka Đor­đe, on je le­gen­da. To je tra­di­ci­ja po­ro­di­ce Mi­ha­i­lo­vić. Na ne­sre­ću, či­ka Đor­đe ni­je imao mu­škog po­tom­ka. Me­ni je ve­li­ka čast da bu­dem ču­var srp­skog voj­nič­kog gro­blja. Moj pra­djed je bio So­lu­nac, ja ih gle­dam kao svo­je. Ka­da do­đu stran­ci, pa i Gr­ci, oni ne mo­gu da shva­te da po­sto­ji dru­ga ko­no­ta­ci­ja u tom na­zi­vu ču­var. Pr­vo to je ve­li­ka čast, a dru­go ja sam ov­dje „pet u je­dan“ – i ču­var i ku­stos i vo­dič i ba­što­van i či­stač. Stvar je u to­me što je to tra­di­ci­ja, jer ako ima­mo pi­je­te­ta pre­ma ovim lju­di­ma, gdje bi­smo da­nas sti­gli. Či­ka Đor­đe je imao svo­ju ži­vot­nu pri­ču i go­vo­ri sti­ho­ve. Zbog pi­je­te­ta pre­ma nje­mu ja to ne go­vo­rim jer imam svo­ju pri­ču ko­ja se ba­zi­ra na isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma, ali se i u tu mo­ra vo­di­ti ra­ču­na. Kao što ka­že Ni­če: Ne po­sto­je či­nje­ni­ce, po­sto­ji in­ter­pre­ta­ci­ja – is­ti­če Ne­delj­ko­vić.
On s po­no­som is­ti­če da po­ti­če iz voj­nič­ke po­ro­di­ce.
– U ži­vo­tu ni­šta ni­je slu­čaj­no – i moj pra­djed se zvao Đor­đe. Mno­ge se stva­ri po­du­da­ra­ju. Pr­vi moj od­la­zak u ino­stran­stvo bio je kad me je de­da iz Kra­lje­va do­veo ov­dje na gro­blje. Uvi­jek sam imao ne­ko po­što­va­nje jer se kod nas u po­ro­di­ci uvi­jek ga­ji­lo srp­stvo. Ne mo­že­te da za­bo­ra­vi­te ono što su lju­di ga­ji­li vje­ko­vi­ma – ka­že ču­var srp­skog voj­nič­kog gro­blja u So­lu­nu.
On do­da­je da 12.000 kva­drat­nih me­ta­ra ni­ja la­ko odr­ža­va­ti, a tu je i ki­lo­me­tar obo­rin­skih ka­na­la, kao i ze­le­ni­lo.
– Kad god za­vr­ši­te i oči­sti­te sa jed­ne stra­ne, sa dru­ge stra­ne gro­blja je već za­tra­vi­lo. U sklo­pu na­šeg je i ru­sko gro­blje, ko­je ta­ko­đe odr­ža­va­mo. Mi smo dru­go naj­po­sje­će­ni­je mje­sto u So­lu­nu po­sli­je Cr­kve Sve­tog Di­mi­tri­ja. Pre­ma zva­nič­nim po­da­ci­ma, 2015. bi­lo je oko 250.000 po­sje­ti­la­ca, a pro­šle go­di­ne smo obo­ri­li sve re­kor­de. Vi­še ne znam ni ja ta­čan broj, ali do­volj­no je da ka­žem da je pro­šle go­di­ne od 1. apri­la do 1.no­vem­bra bi­lo mi­li­on i 150 hi­lja­da Sr­ba u Grč­koj, a ot­pri­li­ke sva­ki tre­ći je po­sje­tio ovo mje­sto. Mno­go ko­ji do­đu ras­pi­tu­ju se za svo­je pret­ke, a ja svi­ma po­ku­ša­vam da ob­ja­snim da iako i ne na­đu ne­kog da svi oni na­ši. Dru­go, na sa­mom Zej­tin­li­ku su shra­nje­ni oni ko­ji su stra­da­li do gra­ni­ce, a pro­boj So­lun­skog fron­ta bio je na Kaj­mak­ča­la­nu iz­me­đu Sr­bi­je i Grč­ke. Oni ko­ji su ta­da stra­da­li sa srp­ske stra­ne sa­hra­nje­ni su u Bi­to­lju. Sa­da po­sto­je pot­pu­ni­ji po­da­ci jer je Voj­ni ar­hiv Re­pu­bli­ke Sr­bi­je ura­dio di­gi­ta­li­za­ci­ju po­da­ta­ka iz Ve­li­kog ra­ta i ko že­li da pro­na­đe ne­kog taj na­čin će mu bi­ti naj­lak­ši – ka­že Ne­delj­ko­vić.
On ob­ja­šnja­va da pro­sje­čan sta­nov­nik So­lu­na ne zna da se gro­blje zo­ve Zej­tin­lik („pi­ja­ca za pro­da­ju ulja“ na tur­skom) zbog grč­ke aver­zi­je pre­ma tur­ci­zmi­ma.
– Do Bal­kan­skih ra­to­va, ve­ći­nu sta­nov­ni­ka gra­da So­lu­na ni­su či­ni­li Gr­ci ne­go Je­vre­ji, ko­jih je bi­lo oko 80.000, pa on­da Tur­ci. Svi za­bo­ra­vlja­ju da je ne­da­le­ko od So­lu­na, u mje­stu Su­ru­ti, oda­kle je ina­če sta­rac Paj­si­je, ro­đen Ke­mal-pa­ša Ata­turk – „Otac svih Tu­ra­ka“. On je do­bar dio svog ži­vo­ta pro­veo u So­lu­nu. Na oko 500 me­ta­ra od Cr­kve Sve­tog Di­mi­tri­ja na­la­zi se ku­će u ko­joj je pro­veo do­bar dio svog ži­vo­ta – is­ti­če ču­var Zej­tin­li­ka.
Ž.K.